Срби у Хабзбуршкој монархији - Војводина (први део)
ПРВА И ДРУГА ТУРСКА ОПСАДА БЕЧА (1529.и 1683)
Срби су храбрим отпором у Косовској битци на дуго време зауставили продор Турака у Европу. Сто година је Турцима било потребно да се опораве од губитака на бојном пољу, да реше своје унутрашње проблеме, и да крену у ново освајање Европе.
Овај пут били су незаустављиви – освојено је Смедерево, нешто касније освојен је Београд, а после Мохачке битке – освојена је и цела Угарска. Велико пространство Европе је стајало пред Сулејманом Величанственим. Опијен успесима, још једном је покренуо своје помало већ исцрпљене јаничаре и пошао да освоји Беч.
Та – Прва опсада Беча потрајала је 20 дана; скупљена је велика војска на обе стране, борбе су биле жестоке, али срећом по Европу, овај подухват се показао као превелик залогај чак и за тако бриљантног војсковођу као што је био Сулејман – Беч се одбранио, продор Турака је заустављен, а Европа спашена.
Без обзира на пораз код Беча, Турке нико није могао да истера из Угарске, па су се они ту населили, завели свој ред, и остали да владају целом Панонском низијом наредних 150 година. У то релативно мирно време и Велики везир Мехмед Паша Соколовић је, користећи приходе са својих великих угарских имања, саградио чувени мост код Вишеграда – на Дрини ћуприју.
Време је пролазило, нови односи међу народима су се успоставили, дошле су нове генерације, и деловало је као да су се страсти смириле, али нису – турска амбиција за освајањем Европе није престала…
Мехмед Ловац је био Султан Османског царства од 1648. до 1687. године.
Доласком султана Мехмеда IV на власт Турска поново почиње да се спрема за рат, и покреће Другу опсаду Беча. Овај пут коришћене су много веће снаге, опсада је била упорнија, боље организована, трајала је пуна 2 месеца, и – замало да успе. Пред само освајање утврђеног града, браниоцима је у помоћ стигао одред храбрих пољских крилатих хусара, који је за неколико сати направио преокрет у бици, турски одреди су потпуно разбијени и поражени. Чак им није дозвољено ни да се врате на почетне положаје у Угарској, већ су потерани и оданде.
Аустријска војска цара Леополда I у рату који је трајао 16 година (од 1683. до 1699) отерала je Турке из целе Угарске, све до Београда, а кад су их отерали и из Београда, наставили су да их терају и кроз целу Србију, све до Скопља у Македонији и до Призрена на Косову. Као да су хтели одједном цео Балкан да ослободе. То је био славан продор аустријске војске.
Срби су их наравно одушевљено дочекали, и већ на глас о њиховом доласку почели су и сами да подижу буне и устанке. Српски момци су се прикључивали аустријској војсци, сами се истурали у најтежим акцијама и тукли злотвора, све у великом одушевљењу да су напокон дошли спасиоци и да ће ова хришћанска војска донети слободу која је већ тада предуго сањана.
Нажалост, није испало тако. Аустријски продор зауставила је куга која се појавила у Скопљу, а стигле су и вести да је Аустрија угрожена и са друге стране, од Француза, па војска мора да се повуче.
Осим тога, и народ се мало разочарао – ова војска није баш била братски расположена према становништву. Прилично надмено су пљачкали и муслиманске и хришћанске куће. Да несрећа буде већа, и Турци су се сабрали, довукли појачања, па су сада они почели да побеђују – тукли су Аустријанце и натерали их на повлачење према Београду.
Велики број Срба није желео да чека турски повратак и сасвим сигурну одмазду, па је у највећој брзини напустио своја огњишта и пошао за Аустријанцима.
После много дана исцрпљујућег хода стигли су у Београд, на границу са Аустријом…(наставак следи ускоро)
Текст објављен: 09.12.2023.