КАКО ЈЕ НАСТАО САВРЕМЕНИ НОВИ САД?
Локалитет Новог Сада већ више хиљада година привлачи разне народе. Од далеке праисторије до средњег века овде су живели Келти, Авари, Римљани, Хуни. Трагове њиховог постојања налазимо буквално у двориштима новосадских кућа – на Клиси, на Телепу, на Новом насељу…
Одласком ових народа подручје данашњег Новог Сада је на дуже време опустело, ту се повремено Дунав изливао, стварали су се велики пешчани спрудови, а дивље растиње је израсло у густу мочвару у којој нико није желео да живи. Савремени Нови Сад, какав ми данас познајемо, почео је да се формира насељавањем Срба, који су у великом броју дошли 1690. године, вођени патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. То је било време Великог бечког рата, када је Аустрија успела да избаци Турке из Панонске низије, који су ту владали 150 година.
Одмах су покренути велики радови на ојачавању постојећих граничних утврђења, па је тако дошао ред и на Петровардинску трвђаву, коју је требало у великој мери осавременити, утврдити, изградити прилазне путеве, повећати касарне, барутане, и сл.
На тешким радовима око Петроварадинске тврђаве ангажовани су углавном новопридошли Срби, а питање њиховог смештаја је решено тако што је са преке стране Дунава раскрчен део мочваре, и направљено је насеље, звано РАЦЕНШТАТ, у ком су Срби живели са својим породицама, окружени негос-тољубивом мочваром, изложени разним болестима и немаштини.
Градња се одужила и потрајала је више година, па и деценија, и број становника у Раценштату (Немци и Мађари су Србе звали Раци, Власи, Илири…врло ретко су користили назив СРБИ) почео је да се повећава. Због тога је и стари Раценштат морао да се прошири, а около је била само мочвара… Срећом, неколико стотина метара даље, у самој мочвари, нашло се једно узвишење, суво, са нешто плодне земље, погодно за живот. Ту су Срби почели да зидају своје прве куће и да саде своје прве баште (садове). Одатле почиње развитак савременог Новог Сада.
Као и онда, и данас се то место зове Златна греда. Ту је срце Новог Сада, место где су се Срби слободно развијали, помало заклоњени од будног аустријског ока.
Временом се испоставило да је локација Раценштата добра и да развој трговине и занатства веома утиче на материјално стање становништва. Стога су Срби одлучили да сакупе позамашну своту дуката и да од царице Марије Терезије замоле да откупе статус слободног краљевског града за свој Раценштат.
Царици су послали дукате и неколико предлога за нови назив Раценштата, и после извесног времена стигао је одговор – одобрење да Раценштат постане слободан краљевски град, а нови назив Раценштата биће латински Neoplanta, немачки Neusatz, и мађарски Ujvidek. Око превода на српски Срби су се сами договорили – то ће бити Нова Башта, односно још боље: Нови Сад.
Аутор текста: Небојша Костић
